Page arrow

Danas sam pun neke Španije 

Large thumbnail img 1938

Fotografija: Espi Tomičić.

Srijeda
02.02.2022.

Svatko tko je putovao zna da se jabuke nigdje ne jedu 
kao na ulici i trgu nekog stranog grada. 
Vjerojatno zato što grad od vas ništa ne traži, 
ništa mu niste obećali, tamo niste ni dijete ni odrasli, 
bez dobi i obveza zaboravljeni ste i nepoznati, 
udaljeni od vlastita jezika i događaja. 
                 Sada je kolovoz, kraj kolovoza, 
i ja mislim kako bi bilo lijepo otputovati, 
možda u Firencu, možda u Sienu, svakako u Toskanu, 
za tim trenutkom okrugle i sjajne slobode.
Danijel Dragojević, Sloboda

Stojimo na balkonu i palimo svoju prvu cigaretu u Valenciji. Zamišljam grad koji žuri, ljude koji kasne na poslove, vlakove i dejtove, ali s prozora gledamo stabla naranče i palme, posvuda naranče i palme i grad diše, nitko se ne spotiče, nitko ne trči. Čini mi se kao da se u ovom gradu svi osjećaju slobodno, ne samo putnici, ne samo mi koji ostajemo sedam dana i nemamo obaveza. Ovo nije grad u kojem se ljudi sudaraju i hvataju taksi na prepunoj ulici, naš je hod jednak hodu onih koji nekamo ciljano idu, koji negdje moraju stići. Sada je siječanj, početak siječnja i u jaknama nam je vruće, sunce nam kupa obraze. Iris živi s tri cimera, bolonjez se hladi za stolom i sve podsjeća na našu komunu u Zagrebu. Zagledao sam se u zgrade preko puta i shvatio da svaka kuća ima neku vrstu terase prepunu biljaka, sadržaja, života. Zaključujem da se u Valenciji živi na ulici, među ljudima, na zraku, nekako prema van, a ne prema unutra. Iris i Lazar pričaju o tome što ćemo sve danas raditi, a Robi i ja maštamo, svatko za sebe. Razmišljam o novom početku, o sebi negdje, o svemu što bismo radili drugačije, kako bih ja bio drugačiji, o tome da mogu postati netko bolji ako se izmaknem iz sredine u kojoj jesam, iako uopće ne znam što ova sredina jest.     

ne mogu vjerovati da ste ovdje, jebote jebote!  

                                                         ni mi Iris! preludo.  

jesu ove naranče jestive? 

                                                         ne, odvratne su, to je doslovno samo za ukras. 

dost dobar ukras. e a jel bed da pričamo hrvatski ak su oni tu?  

                                                         ne kaj ti je, kad njima dođu njihovi isto pričaju španjolski, talijanski il arapski. 

jel ovaj peder?  

                                                         koji? 

ovaj s naušnicom.  

                                                         ne, tu svi samo izgledaju ko pederi, zbog naušnice valjda.  

dost dobro.

                                                         jebote januar, a meni je vruće.  

lajkam.  

                                                         di ćemo?  

ja sam brijala da danas lagano, let ovo ono, tu kod ovog jednog turčina, pivo 60 centi birc.  

                                                         top! ja častim.  

jebote kak je to moguće? koliko je tu satnica tipa za konobarenje?  

                                                         6 do 10 eura.  

jebote, a duhan?  

                                                         isto ko u hrvatskoj.  

tu treba živjet. nije ni čudo kaj se ne želiš vratiti. 

Prva tri dana promatramo arhitekturu i planski izgrađen grad, sjedimo u parku dugom deset kilometara, nastalom jer su isušili rijeku koja je stalno poplavljivala, čudimo se što se svi bave nekom aktivnošću, poslovnjaci u odijelima rastežu ramena dok im sakoi vise na drveću, žene u sedamdesetoj voze bicikl, a mi pušimo cigarete i zamišljamo sebe ovdje, sebe drugačije, pokretne i nekakve. Nema gužve, ljudi se čine opušteniji nego kod nas, voće se može kupiti na svakom uglu, a čak i u komercijalnim dućanima imaju aparate za cijeđenje naranče, voda se kupuje pa smo sok od naranče pili na dnevnoj bazi. Španjolci zaista žive prema van i pokušavam shvatiti koliko mi je osoban prostor bitan i kako se on mijenja u odnosu na kulturu u kojoj egzistiramo.  

jebote tu se svi grle.  

                                                         da, to je kao kod nas rukovanje.  

ne znam šta da mislim o tome. 

                                                         meni se to najviše sviđa.  

slažem se, al zna bit bed, tipa u klubu, kaj ja znam, jako je izravno sve.  

                                                         da, to se pitam, onak ako ćeš uletit nekom pa nećeš ga primit za rame odmah. zabrij to, lajkaš curu i primiš ju za dupe, fuj jebote.  

dobro koji kurac, a u hrvatskoj nije tak? izađeš u klub i kao lik prolazi kraj tebe i onak te obriše kurcem.  

                                                         dobro, istina, al onak, ne znam, ne želim da me itko dira bez da je meni to okej.  

kak si ti primitivan pa nije da tu ljudi dođu i prime te za guzicu, nije ta vrsta.  

                                                         ok, pitam, objasni mi.  

gle, ak ste vani i netko te lajka, da, puno je izravnije, nema tu imaš upaljač i tih sranja.  

                                                         ok, al tipa, ja sam upoznao tvoju frendicu i ona mi se odmah bacila u zagrljaj bez da zna išta o meni, kaj da nisam napravio gornju operaciju, šta ja znam, možda ne volim dodire i znaš da se ne grlim s ljudima, osim s nekim, čudno mi je samo, ne osuđujem, samo kažem da meni ne paše. 

                                                         al se malo postavljaš kao da su to izvanzemaljci koje sad treba proučit, ne sviđa ti se, ne sviđa, sve ok.  

al ja ga kužim, nemreš sve šta poželiš napravit. 

Četvrti dan sjedimo na terasi nekog kafića, već sam pripit i naručujem rundu ekipi, ljudi mi stavljaju ispred ruku po euro, dva, nitko ne želi prihvatiti rundu. Prvo pomišljam da je to jer dolazimo iz Hrvatske, siromašne zemlje, ali shvaćam da oni nemaju kulturu čašćenja i svaki cent se zbraja i odvaja. Jedan od njih mi govori da će mi vratiti jedan euro za par dana, zatečen situacijom šutim i ne znam kako se postaviti, govorim mu da ne treba i da je to runda na mene. Ne svađamo se tko će platiti, rasprava se vodi oko toga tko je koliko dužan. Čudno mi je da ljudi koji jedni drugima sjede u krilu, dodiruju se, grle nepoznate ljude i jako su otvoreni dodirima prebiru po novčaniku i žele podmiriti svaki potrošeni cent onom drugome, to u mojoj glavi nekako ne ide s tim da su svi poput obitelji i da nitko nije suzdržan. U tom sam trenutku potpuno odvojen od vlastita jezika i kulture, od načina na koji mi pijemo i kako dijelimo stvari.  

                                                         znaš kaj, zakaj oni ne daju da im platiš cugu, kao nema šanse, meni je jučer deset ljudi davalo po euro za svoju čašu, kužiš to nije pivo, to je onak koktel od litre, ne kužim.  

e da, i meni je recimo najčudniji odnos prema novcu ovdje, išla sam na dejt s likom i pozvao me kod sebe na večeru i ok pojeli mi, sve ok, i lik me traži 9 eura za namirnice, ja onak wtf, dam mu naravno, ali to mi je bilo prečudno.  

                                                         ček ozbiljno? 

da, fakat ti kažem, onda me poslije ponudio s nekim vinom pa sam rekla da neću jer će mi naplatiti i frajer se smije.   

                                                         jeste se vidjeli još koji put?  

ne, znaš mene debila, pitala sam ga jel židov, ne znam izletjelo mi je i lik je rekao da i to je baš bilo neugodno, tak da to kaj me tražio pare je ostalo u drugom planu.  

                                                         čovjek bi pomislio ak su tak otvoreni da je i s parama tak. 

meni to ima benefite, ja mrzim tu cijelu ceremoniju svađanja tko će platiti, ovak svako svoje i bok. 

                                                         a znam Robi al jebote, lik te pozove na večeru i traži te da platiš svoj dio, jesi lud?  

ma jasno, al u nekoj granici mi je to čak okej. a kaj balkanci? platimo si cugu i sve ok, a poubijali se.  

                                                         hahaha koji si ti debil. pa najest se i napit, najbolje.  

Valencija je dovoljno mala da podsjeća na dom, a dovoljno prepuna mogućnosti da zvuči kao dobar život. Pola sata od centra je plaža i tu su stanovi najjeftiniji, većini nije blizu poslu. Peti je dan otkako smo tu, sjedim na pijesku i razmišljam o životu u kojem čitam i pijem pivo nakon posla, odlazim razmišljati i gledati u more. Zaljubljen sam u Valenciju, more, ciganski kvart kraj plaže i šarene kućice. Tu su im htjeli izgraditi shopping centar, ali su se svi udružili i uspjeli su na gradskoj razini zabraniti takvu vrstu prenamijene kvarta. Plaža me osvojila, mogućnost da sjedim kraj mora svaku večer, sanjarim da bih ovdje manje radio jer ne znam jezik, ne bih imao prilike za rad, a u glavi čujem glas svoje terapeutkinje koja mi govori da nije stvar mogućnosti nego mog izbora, moje opsesije i radikalnosti, toga da ne znam ne raditi.  

ja bih tu mogao živjeti. 

                                                         znaš da s preseljenjem ne možeš bit novi čovjek? 

pa ni ne želim. 

                                                         dobro, ovo je međuprostor, sloboda koja ne postoji nigdje gdje zapravo vodiš neki život.  

dobro kaj je ovo jebote ana bućević. 

                                                         ne jebote, sam kažem, svi su novi i zanimljivi samo zato što su kratkotrajni i ne poznajemo ih.  

ja sam isti.  

Sjajna i okrugla sloboda mi već šesti dan postaje neizdrživa, ne mogu ne razmišljati o onom što me čeka ondje gdje se trebam vratiti, ljudi koji ne jure i grad koji diše me počinju gušiti, ne mogu se naviknuti na taj tempo života. Izluđuje me što duhan moram tražiti pola sata svakodnevno jer se prodaje samo u posebnim shopovima, na terasama kafića se puši kriomice, a ljudi žele konstantno razgovarati, iako ih prvi put vidim i ne znam jezik. Nisam našao svoj put do doma ni mjesto kojem odlazim svakodnevno. Nitko koga sam pitao ne zna o LGBTIQ pravima, većinom se razgovara o pivi i hrani, izlascima i temperaturi.  

kaj tu nitko ne prati politiku? 

                                                         boli ih kurac, dobro žive i jebe im se.  

ne zamaraju se tu ljudi previše. 

                                                         pa kužim, ne zamaraju se, ali kaj im onak nije važno tko im upravlja gradom?  

ma je, al gle, ovo je erasmus grad, grad u kojem je privremenost život većine, ljudi se zabavljaju, školuju, piju, a i osim toga, jebote ljudi znaju o mjestima iz kojeg dolaze, većina nema papire i bave se čistom egzistencijom, tebi sad smeta kaj ne znaju o nekoj specifičnoj temi, koliko ti znaš o migrantima?  

                                                         dobro jebote, nisam ništa rekao. samo mi je to čudno.  

joj prestani nametat svima da se moraju aktivirat u onom šta ti misliš, imaju ljudi svojih briga. 

Zadnji je dan našeg putovanja, ne mogu više ni trenutak izdržati ovu prividnu slobodu, međuprostor u kojem nešto istražujem i negdje se moram vratiti, život koji nalikuje mome, ali to nije, bauljanje i ulice koje ne poznajem, jezik koji ne razumijem i ljude koji bi mi jednom možda mogli postati prijatelji, ali odlazak dolazi prebrzo, a ja ne volim rastanke i bojim se gubitaka. Ne mogu podnijeti sebe koji se ne može odvojiti od vlastite kulture, navika i mrzovolje, ne mogu podnijeti sebe koji radi jer misli da je odmor propadanje, ne mogu podnijeti sebe koji bi htio da svi žive kao ja, da se bore za nekoga i nešto, da raspravljaju o onome na što, ponekad, zaista ne mogu utjecati. Shvaćam da u stranom gradu ne osjećam slobodu i da nimalo nije nalik onome što Dragojević opisuje. Strani mi je grad ogledalo, živim prema unutra, ulazim u sebe i gubim se između zgrada u kakvima nikada neću živjeti i među ljudima koje nikada više neću vidjeti. Straši me zavoljeti nešto što je toliko prolazno. Upravo je to ono što mi nepoznat grad daje, ono što putovanje radi za mene, uči me kako se nositi s vlastitom kontrolom i nemogućnošću da živim u trenutku, da se prepustim i samo živim. Danas sam pun Španije, sutra ću već biti u svojoj radnoj sobi i pisati za honorar ono čega se sjećam, ono što nisam zapravo iskusio, a od toga se ne može pobjeći jer uvijek negdje postoji mjesto u kojem ne osjećamo privremenost, mjesto u kojem smo svima sve obećali, u kojemu postoje obaveze i rokovi.  

ti trebaš naučit živjeti u trenutku jebote.  

                                                         kaj briješ sad?  

šta? nisam čuo, kaj ste rekli?  

                                                         di si?  

tu sam, razmišljam nešto.  

                                                         kažem ti da moraš naučit živjet u trenutku, gle ovu plažu, vidi ovo.  

znam. ja ne znam živjeti ovdje i sad, jebiga, valjda se tako štitim.  

                                                         dobro, sad kad si to izgovorio na tome možeš raditi.  

ajmo ekipa na paellu.  

                                                         ajmo! 

Možda će vas zanimati
Održati Tamagotchija na životu što duže
Homepage ali  1 29.06.2022.

ali ponosni smo na tebe

"Dan kad sam osvojio nagradu za dramski tekst. Izlazim s terapije, izvadim mobitel iz džepa i ugledam poruku: 'ne podržavamo te u svemu, ali ponosni smo na tebe.'"

Piše: Espi Tomičić

Održati Tamagotchija na životu što duže
Homepage 281161983 397022708990759 2819689561547441926 n 17.05.2022.

Gradovi koji nude izlete, otoci koji nude ostanak

'Naravno da smo prva dva dana bili zahvalni što smo uopće ovdje, imamo gdje spavati i more je zaista tu, ali od grada ne tražimo samo arhitekturu i njegovo postojanje.'

Piše: Espi Tomičić

Održati Tamagotchija na životu što duže
Homepage novo 275773339 500533161448913 7356260359275584494 n 22.03.2022.

Nitko nije znao plesat kao Mirza

'Nekako počinjem misliti da je stvar sreće, trenutka i slučajnosti što ima iznimaka koje samo potvrđuju pravilo jasno upisane putanje u najranijoj dobi.'

Piše: Espi Tomičić

Video
Homepage 260069974 1523322011363264 8852667637121695020 n 27.12.2021.

Pitaj što te zanima: Espi Tomičić i Monika Herceg

Četvrto izdanje tribine 'Pitaj što te zanima - Spisateljice u dijalogu' bilo je posvećeno dramskom pismu. 

Održati Tamagotchija na životu što duže
Homepage untitled design 16.12.2021.

Vlasnički list ili o klasnoj tranziciji 

"Zidovi su puni mogućnosti. Dođe nam da uzmemo čekić i zabijemo tisuću čavlića po čitavom stanu, prvi put to možemo bez da pitamo, da zovemo i molimo najmodavce da okačimo svoje slike u njihovu imovinu, da svoju privremenost sakrijemo kroz ispunjavanje prostora."

Piše: Espi Tomičić

Održati Tamagotchija na životu što duže
Homepage currier and ives 05.11.2021.

Ljubi kolegu svoga

"Vrijeme je nagrada, filmskih, književnih i drugih. Sjedimo u dnevnom boravku i pijemo pive, vadim mobitel i čitam tko je što osvojio."

Piše: Espi Tomičić

Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu