Istina važnija od istine

Ogledalo za krletku četvrti je roman Amira Alagića, autora koji je rođen u Banjoj Luci, a živi u Puli. U svom dosadašnjem opusu Alagić je pisao pesme i objavio dve zbirke priča, što znači da je ovo njegovo šesto objavljeno prozno delo. Minule radove ovog autora nažalost nisam čitao, ali sam negde pročitao da je po prvi objavio prozu u kojoj pripoveda u prvom licu, te da je prema tome ovaj roman ličniji, poetičniji, možda čak i autobiografskiji. Bili kako bilo, okaniću se komparatistike unutar opusa jednog autora, pa ću, kako je red, prionuti analizi ovog poslednjeg njegovog ostvarenja, koje može i samo po sebi biti dovoljno zanimljivo.

Radi se naime o romanu u kom autor putem svog pripovedača, na samom početku, daje čitaocu do znanja da nema nameru držati se faktografije i realnosti, već da će kao na klackalici malo posezati za njom, a malo za izmišljenim stvarima, iliti kako se ono floskularno kaže, ponuditi malo fikcije, malo fakcije. To sižeovsko meandriranje u romanu započinje zapravo stvarnim događajem, jednim grozomornim zločinom iz proleća 1988. godine, kada je u Banjoj Luci jedan pomahnitali mladić nožem ubio troje ljudi i ranio osmoro, mahom dece. Ta je tragedija potresla tadašnju jugoslovensku javnost, i nju je autor iskoristio kao determinantnu ili polaznu tačku svog dela. Međutim, paralelno s tim događajem pisac je uklopio i jedan izmišljeni koji se odvija iste te kobne noći, a tiče se samoubistva žene pod imenom Anja Bakul. Ako je stvarni događaj polazna tačka romana, ovaj potonji, dakle, fikcionalni je axis mundi istog, zapravo narativna numbakula, stub oko kojeg se okreće čitava narativna i smisaona struktura dela.

Naime, glavni lik romana dakle pripovedač u prvom licu, koji živi u Puli, nakon što ustanovi da njegov nekadašnji sugrađanin iz Banja Luke, koji takođe živi u Puli, posle trideset godina odlazi u policiju i navodno priznaje da je ubio Anju Bakul, odlučuje da se vrati u Banju Luku i istraži to misteriozno utapanje u Vrbasu dotične osobe.

Alagić ovde koketira sa elementima detektivskog romana (krimićem), te pokušava narativni tok umotati u oblandu eventualne misterioznosti i neizvesnosti. Međutim, ničeg tu neizvesnog, zapravo nema. Naprotiv, nominalno narator se interesuje za ubistvo ili samoubistvo, pokušava razaznati šta se tu zbilo, ali se još na samom početku može dekodirati namera autora (da putem svog pripovedača) ušunja sebe samog i ispropeveda jednu svoju traumu, dekodira ili artikuliše svoju melanholiju i otarasi se balasta jedine (stvarne) neizvesnosti u ovom delu: a to je gde je to nestala Banja Luka (ili Banjaluka kako je sam naziva). Dakle radi se o svojevrsnoj ličnoj tragediji – o artikulaciji tog fatalnog čina iseljavanja iz rodnog grada protivu svoje volje, protivu osobne nakane.

Ovako, ako zamislimo da je Anja Bakul zapravo Banja Luka (prilično očit anagram!) u kognitivnim fantazmogorijama naratora, da se radi o jednoj romanesknoj metafori i da na osnovu toga možemo povući sijaset paralela, onda možemo lakše razumeti motiv romana i osnovanost nečijeg pomnog interesovanja za slučaj samoubistva od pre trideset godina.

Prevashodno, pozicija naratora u ovom romanu jedan je od ključeva u razumevanju istog. Naime, pripovedač u prvom licu akter je događaja, on je glavni protagonista i primarni fokalizator. Međutim, premda zauzima poziciju personalnog, a ne auktorijalnog (što bi rekao Štancl) pripovedača, dakle naratološki je u potpunosti otvoren, autoreferencijalan, te nije uklonjen iz samih događaja o kojima pripoveda, on ipak nije (naratološki gledano) nepouzdan. Dapače, njegovo je znanje veće od pukog aktera u priči: „To nije moglo potrajati, ali kad god dođem u Banjaluku, odem na groblje i odnesem joj buket crvenih gerbera. Rekao mi je Sinan Hadžić kad me sutradan nazvao. Nakon mog poziva Anja Bakul mu je čitavu noć lebdjela oko glave, vukla ga za trepavice i zavlačila mu se pod kapke.“ (str. 111.) Potpuno je jasno da narator ne pretpostavlja, već vrlo dobro zna kako se Sinan osećao i šta je mislio, što ga čini, premda ne omniprezentnog, a ono, omniscentnog. S druge strane, postupak Alagića da u ruke naratora tutne priču koja se ljulja od autofikcije do fikcije, govori o tome da se ovde ne radi o motivaciji zločinom od pre trideset godina, niti fascinacijom Anjom Bakul, niti ičim vanjskim. U pitanju je čini se, inspiracija unutrašnjem stanjem, ontološkom potrebom za artikulacijom traume iseljavanja iz rodnog grada.

Dakle, Anja Bakul i njeno samoubistvo, umetnički performans priznanja navodnog ubistva od strane njenog bivšeg ljubavnika Antuna Blaževića, čitav taj fikcionalni konstrukt koji se simbolički smešta u veče drugog (istinitog) zločina, velika je metafora odnosa između pripovedača i rodnog grada. Zapravo sasvim mirne glave rećiću autora i njegovog rodnog grada. To je nesumnjivo turobna i veoma važna tema čitavih generacija i njihovih sudbina prouzrokovanih užasima ratova, zločina i etničkih čišćenja. Nesumnjivo je Alagić morao otići iz te Banje Luke iako mu je tamo možda bilo lepo, te bi u normalnim okolnostima možda u njoj zauvek ostao. Vrlina ovog romana je što je izmakao bilo kakvoj banalizaciji ove teme ili direktnoj tematizaciji rata i sl.

No držimo se mi pripovedača, a ne autora. Kaže pripovedač: „Kad zažmirim i zamislim ženu, ja čitav život zamišljam Anju Bakul.“ (str. 82.) Kada bismo površno posegnuli za tumačenjem ove rečenice i sličnih pomislili bismo da je odista opsednut tom ženom, da je čitav život opsednut tim pogledom u njihovom susretu te kobne noći, te da ga ta ambivalentna privlačnost proganja kroz život. Ali (veliko ali!) pripovedač nam jasno stavlja do znanja da je sve to izmislio, da Anja Bakul možda i ne postoji, da se nikad niko pod tim imenom tada nije ubio, da se ovde ne radi o artikulaciji traume, što je kao dečak, glavni junak ovog romana bio svedok panike usled jednog grozomornog ubistva davne 1987. Ne radi se ovde o psihloškim mehanizmima odbrane od traume, ni o potiskivanju, ni o reaktivnoj formaciji, pomeranju, poricanju, izolaciji, substituciji i sl., već upravo o metafori (možda čak metonimiji), po kojoj Anja Bakul predstavlja Banju Luku.

Banja Luka je simbolički izvršila samoubustvo, Banja Luka je u očima pripovedača grad koji više ne postoji, ne na način kako ne postoji, primerice, za one starije ljude koji šetaju centrom grada i komentarišu kako se sve promenilo, već na način da se ona (baš kao i Anja Bakul) utopila u Vrbasu istog trenutka kada ju je junak morao napustiti. Od tog trenutka u amalgamu sećanja mešaju se stvarne i izmišljene stvari, zbilja i fantazija, sećanja na najsitnije detalje nekog nebitnog događaja i zaborav tako krupnih i očitih stvari kao što je pitanje šta se zapravo dogodilo te večeri. Stoga bi onaj prethodno navedeni citat naratora mogao izgledati i ovako: „Kad zažmirim i zamislim grad, ja čitav život zamišljam Banjaluku.“

U prilog ovome idu i neretke digresije u pripovedanju koje nas vode u detinjstvo glavnog junaka, kroz živote raznih ljudi iz prošlosti, te nas podsećaju da se ovde radi o reminiscenciji na grad koga više u tom smislu nema. Jedna takva avantura u prošlosti je prisećanje na atmosferu kada je fudbalski klub Borac pobedio Zvezdu, u poglavlju u kom se opisuje slavlje sa dedom i fudbalerima kojima narod kliče, slavlje koje je ne tako dugo nakon ubistva na Grabu. Glava se završava rečenicom: „Anju Bakul i onako malo tko pamti. Zaborav je najsigurnije utočište nesretnika. I onih koji će to tek postati.“ (str. 119.) Nakon ovog sledi poglavlje dvadeseto koje pripovedač preskače jer bi „u njemu o sebi mogao svašta napisati“. Naposletku, pripovedač je sve skoro pa eksplicitno izneo u 27., poslednjem poglavlju, koje smatram suvišnim i nesuvislim, što zbog svoje eksplicitnosti, što zbog naratološke neusklađenosti. Čini se da takvo izričito objašnjavanje smisla i poente ove knjige čitatelju potrebno nije.

Ornitolozi kažu da u nedostatku vlasnika ptice na izvestan način komuniciraju sa ogledalom koje se nalazi u kavezu. Dakle, to je komunikacija sa sobom usled usamljenosti i zatvorenosti, kad niste u stanju da letite i nemate nikog s kim da tu skučenost podelite. Ogledalo je dakle varka, na koju pristaje i ptica te katkad pogled u njega je pogled u retrovizor života. Sve dok u kavezu postoji neko ko ogledalo može zamagliti ili zakriviti, dotle isto ima smisla, u suprotnom je puki predmet bez funkcije. Aluzije iz naslova romana stoga su razumljive. Koncepcija romana je razumljiva jer ne može se svoja priča psiholoških atributa ispričati iznošenjem samo istinitih događaja. Autor je roman započeo citatom Cercasa, da se mora shvatiti da su neke stvari važnije od istine kako bi se razumela važnost istine. A, istina je uvek spekulativna kategorija, bila ona proizvod spekulacija s Wall Streeta, ili krnjeg sećanja na gradove, države, ljude koji više ne postoje, ona je vazda bila osobna i osobena.

Valja istaći da je Alagić stilski dobro započeo svoj roman, zanimljivim i elegantnim opisima da bi ga, kako bude sadržaj odmicao, na kraju takoreći zbrljao. U tom već spomenutom poslednjem, kobnom, poglavlju rečenice već gotovo nalikuju na stil nekog life couch bloga: „Dogodi se tako da jedan grad postane tri grada i da svaki od njih ponese svoju priču. Uz prvi biva vezano rođenje i djetinjstvo, toplo svjetlo u oknu žutog prozora otkud i dalje maše jedan dječak. Drugi grad je hladan i mračan. (...) Treći je dalek i neznan.“ (str. 177.) Ovakvo (Andrić na Blogpostu) pojašnjenje ideje romana izgleda suvišno. Zapravo potreba da pojasni svoj poriv prevagnula je nauštrb umetničkog dela, i to dakako nikad nije dobro za delo.

S druge strane, ta ista potreba je navela autora da ne posegne za nekakvom autofikcijom, ili pukom autobiografijom, već je napisao nešto što bi se provizorno moglo nazvati „autofakcijom“, i tu odista nije pogrešio jer nema izvesne prošlosti, kao što nema ni neizvesne budućnosti.