'Ovdje počinje šuma': Proživljavanje i preživljavanje traume, iznova i iznova

Ovdje počinje šuma, prvi roman Monike Herceg, najpoznatije hrvatske pesnikinje mlađe generacije, izazvao je, moglo bi se reći, već i previše buke otkako je objavljen. Paradoksalno, to je roman koji se, čini mi se, u svojoj celini otvara tek kada mu se prepustimo u tišini i samoći, daleko od „hiperpolitike“ (vidi aktuelnu knjigu Antona Jegera) društvenih mreža i podkasta, ali daleko i od privatnih grupnih četova, iza zatvorenih vrata sopstvene sobe, ako imamo sreće da nam je jedna takva na raspolaganju.

Iako fragmentaran, pa se samim time brže čita od klasičnog romana istog broja stranica, ovaj roman na mnogim mestima traži da se zaustavimo kako bismo (bolje) shvatili ono što nam poručuje, kako o stvarnosti na koju aludira, tako i o sebi samome. Zašto autorka insistira na ponavljanju, čak doslovnom, mnogih elemenata sirotinjskog života porodice tokom i nakon rata za koji shvatamo da je rat devedesetih? U kom to smislu deda, odnosno đed, sa svojom unukom, glavnom junakinjom romana, vežba brojenje do deset svojim zmijolikim prstima?

Đed je prva reč ovog romana, a onda čitamo: „sve što mu dođe pod ruku baci o zid“ (str. 5). Deda je samo jedan u transgeneracijskoj liniji muškaraca alkoholičara, žrtava, mada ne baš „savršenih“, patrijarhalnog sistema koji se potom i sami pretvaraju u nasilnike. Dedino fizičko i verbalno nasilje, pre svega prema svojoj ženi, ali onda i prema snaji i unuci, glavnoj junakinji, jedna je od vezivnih niti fragmenata ovog romana, nešto što se, zaključujemo, dešava i u trenucima kada smo na to nasilje uspeli da zaboravimo. A ako jesmo, to je samo zato što ga smenjuje nešto podjednako, a možda i više šokantno: scene snalaženja u teškom siromaštvu, svakodnevne, normalizovane nepravde koje ga prate, ili ružne reči među članovima porodice, npr. među majkom i babom, ili ocem i babom, njegovom majkom, koja odbija da se kupa, da menja odeću, da piški na za to predviđeno mesto.

Svet romana Monike Herceg najbliži je svetu koji nam je poznat iz proze Damira Karakaša. U određenom smislu, u ovom romanu svi su žrtve, žrtve teškog siromaštva, dakle – svoje klasne pozicije, finansijski i emocionalno pogoršane ratom. Iako su stranice pune primera, možda najupečatljiviji, najstrašniji je onaj u kojem majka kuva pasulj koji su napale bube: „Psuje i probire. Psuje i razabire. Onda odustane. Kaže: tko će jesti neka jede, što sam ja sve pojela, pa sam preživjela. Pa tako grah i skuha. Baba je psuje, samo kruh na kraju pojede. Majka grahom nahrani i djecu i sebe. [...] Onda kaže ujutro babi: neka smo i mesa s grahom pojeli“ (str. 97).

Osim što pokazuje ritmičnu poetizovanost proze Monike Herceg, čiji je stil za klasu viši od stila prosečne „poetizovane“ proze koja se često gubi u značenjski nepreciznim metaforama ili pak onom popularnom, patetizujućem postupku jednostavnog uklanjanja reči „kao“ iz zamišljenog poređenja kako bi se metafora napravila, prethodni primer (posebno reči koje sam stavila u kurziv) govori o jednoj bitnoj poenti romana, povezanoj s klasom koliko i s transgeneracijskom traumom. „Ne smiješ ih nepovratno oštetiti“ (str. 186), kaže majka koja svoju decu šiba koprivama, a oklagijom ih samo plaši, dok je ona sama u detinjstvu nekoliko dana nepokretna ležala zbog udarca oklagijom. Svaka generacija rešava one probleme, one traume, koje ima dovoljno snage i svesti da reši, reći će vam bilo koji (instagram) psihoterapeut. Ono što devojčicina majka, pa ni baba, još uvek ne mogu da reše, a što devojčica internalizuje, krivica je tipična za siromašnu radničku klasu za koju je doslovno od životnog značaja da sve drži pod kontrolom, da uvek bude jaka, i da nikada ne dopusti grešku, budući da ne može da je priušti.

Iz stranice u stranicu, čitamo o anksioznom i/li sujevernom strahu koji baba i majka devojčici usađuju – nemoj gutati bombonu udavićeš se, nemoj legati mokre kose dobićeš upalu mozga, ako te neko preskoči ostaćeš mala. Strah se pokazuje kao najbolji, zapravo, najbrži metod vaspitanja, pa tako i učiteljica kaže: „ne naginjite se preko prozora, da ne padnete i ne ubijete se“ (str. 190), a devojčica noću od silnog straha da će joj se nešto desiti ne može da zaspi ili ima košmare. Ali, još bitnije od toga, čitamo o isključivom smeštanju krivice u onoga – ovde najčešće našu junakinju – ko se uopšte doveo u situaciju nepažnje, makar minimalne. Ako je pala trčeći kroz kuhinju, onda nije trebalo da trči. Ako je mali brat nešto zabrljao, to je jer ga devojčica nije dovoljno pažljivo čuvala. Ako ju je neko nepoznat na vašaru odveo da joj uradi ko zna šta, krivica je dakako njena, jer se odvojila od roditelja, a kazna za njenu grešku su, dakako, batine.

Logično, u nekim slučajevima krivica zaista postoji. Ali ono što je prosto posledica detinje, pa i ljudske nespretnosti ili naivnosti, hiperboliše se, već i samo pukim ponavljanjem, u nekakvu nepopravljivu odliku karaktera. U nekim slučajevima pak, „krivo“ je samo ili pre svega siromaštvo ali, nemajući (tj. ne znajući) koga kriviti za siromaštvo, moraju se (samo)okrivljavati njegove žrtve. Ironija je što stroga kontrola i okrivljavanje često samo „podižu uloge“, stvarajući anksioznost koja upravo i dovodi do propusta. Kada joj majka obuče „skoro“ novu jaknu, njenu prvu „kupljenu“, a ne dobijenu, i pošalje je u crkvu, devojčica će je progoreti naslonivši se na radijator (str. 164-5). Ova epizoda na tom mestu se završava, ne dobijamo reakciju majke, nju možemo da zamislimo. Dok se u mnogim knjigama o nesrećnom detinjstvu roditelji/staratelji pojavljuju kao kontekstom nepotpuno motivisane, gotovo demonizovane figure, u romanu Ovdje počinje šuma očigledno je da klasna pozicija presudno utiče na detinjstvo junakinje, ali se ujedno ne odlazi ni u krajnost redukcionističke, naivne, pa nekad čak i agresivne sociologizacije. Ovo je podjednako literarni koliko i, nazovimo ga tako, „pedagoški“ uspeh.

U svetu ovog romana, u svetu siromašne, ratom raseljene porodice, prostora za emocije bilo koje vrste nema, a jezik o tome neprestano svedoči: „samo sam te malo počupala, što cviliš“ (str. 113), „nije to ništa“ (str. 209), „nema neću, neću je umro“ (str. 224, ali i ranije), „dobit ćeš batine“ (nebrojeno puta). Ocu je „granata ostala u grlu“, a njegov PTSP ostavlja trag na porodičnom životu uglavnom u formi njegove pasivnosti. Frenetična aktivnost koja je potrebna da se uloži kako bi se održalo domaćinstvo u odsustvu muške pomoći, odsustvu mašine za veš, odsustvu prostora, odsustvu novca, aktivnost koja ispunjava subjektivnih 90% teksta ovog romana, onaj je vrh ledenog brega koji ispod površine krije strašne psihičke, pa i fizičke rane. Kada pri kraju romana pročitamo kako devojčicina majka ne može da zaspi jer „čim zatvori oči, njen je mrtav otac krene naganjati“ (str. 224), mada smo već ranije saznali da je i majka bila izložena nasilju, ipak smo na jedan kratak trenutak potreseni otkrićem da, završivši sva pranja i kuvanja, ta junakinja noću zbog nečega što je doživela u detinjstvu ne može da zaspi.

Grubost koju siromaštvo i porodični odnosi stvaraju samo je spoljašnja, samo taj vrh ledenog brega, a ispod su neprospavane noći, ili devojčicino uporno mokrenje u krevetu, mesečarenje, fantaziranje razgovora s mrtvima i ostale manifestacije senzitivnosti. A kada smo kod transgeneracijske traume – igrajući se lutkama, devojčica, sada već starija, prešavši pomalo već u narativno prvo lice jednine kao punopravna osoba, a ne tek fokalizator, tek „dijete“, kaže: „Ostavim ih [lutke] dugo same. [...] Plaču, ali nemam vremena sad se baviti njima. Kažem im: moram skuhati, moram vam oprati, nemam vremena za dječja posla. Treba cvijeće zaliti. Okopati. Kažem ne čupajte to, pa ih udarim po rukama“ (str. 125).

Fizičko nasilje, pre svega oličeno u figuri dede, pokazuje se kao svakodnevna stvar u devojčicinom životu. A nakon tek nekoliko prethodnih naznaka, pred sam kraj ćemo pročitati kako deda s unukom zastaje kad ugleda grmlje pored puta, „da se malo odmorimo“. A onda „zmija izađe“ (str. 228). Naslovna šuma u ovom romanu funkcioniše istovremeno kao metafora bega u fantaziju, koju za devojčicu pre svega otvara njena baba, ali i kao metafora prostora nepredvidljivih, time strašnijih pretnji, prostora koji je za devojčicu njen svakodnevni život sam. Uostalom, kuća, s „prakućom“ koju su morali da napuste, još jedna je bitna metafora ovog romana.

Zbog čega je tako malo reči posvećeno bitnoj temi kao što je, po svoj prilici, seksualno zlostavljanje deteta, a tako puno repetitivnim opisima svakodnevnog života? Kako rekoh, te se repeticije u jednom trenutku pokazuju kao namerne. Ono što u početku deluje kao dupliranje motiva (prvo su ušli mravi u šećer, pa su ušle bube u pasulj), a što sam u brojnim romanima kritikovala, daljim umnožavanjem, kao i ponavljanjem iste scene/elementa života gotovo bez varijacija, npr. onoga da majka devojčicu šiša na kratko, ili da baba nosi puno slojeva odeće u svako doba godine, ili da je majka, u retkim trenucima kupanja, trlja grubljim sunđerom nego ćerku, pretvara se polako u punopravni literarni postupak. Ovdje počinje šuma tako postaje jedan literarni tableau, da pozajmim taj termin iz likovne umetnosti, tableau onoliko koliko to jedan književni tekst može da bude. Pada mi na pamet i Kitsova „Oda grčkoj urni“, jedna od čuvenih literarnih ekfraza. Nema ovde previše razvoja, osim detetovog odrastanja, koje svejedno nije u fokusu kao što bi bilo u nekom bildungsromanu ili tipičnoj autofikciji. Više nego nekakva dinamična priča, posredi je lirski „presek stanja“, presek života u siromaštvu iz perspektive senzitivne devojčice, života zapravo tipičnog za jedan hronotop koji uključuje puno fizičkog nasilja i povremeno, ali ne manje strašno, seksualno nasilje. Slično kao u slučaju romana Toni Rumene Bužarovske, repetitivnost, odnosno odsustvo razvoja junaka/radnje, literarni je postupak koji uobličuje značenje romana. Takođe slično kao u slučaju Tonija, neki će čitaoci možda imati utisak da taj postupak nije potpuno uspešan, potpuno „prihvatljiv“.

Ako ste ga izabrali samo jer se do vas probio kroz zaglušujuću buku interneta, ako vam tema kojom se bavi nije donekle bliska, roman Ovdje počinje šuma zaista bi mogao da se nađe na vašoj DNF listi. Za one koji ne znaju, DNF je skraćenica od engleskog did not finish, i na internetu se koristi za govor o knjigama od kojih smo u nekom trenutku odustali, koje, doslovno, nismo završili. Ruku na srce, kada je reč o romanu Monike Herceg, mnogi elementi radnje, odnosno, kako sam to nazvala, „stanja“, prisutni su već na njegovim prvim stranicama. Ali tek ponavljanje, kao postupak koji uostalom podražava repetitivnost samog života, do kraja uobličuje njegove literarne, psihološke i društvene poente. Kako kaže ona ničeanska misao posredovana Kunderom: einmal ist keinmal, ili, po naški, jednom k’o nijednom.

Roman Ovdje počinje šuma ima svedenu radnju, odnosno siže, ali nam, insistirajući na stanju, uporno udarajući dletom sve dok se u mermer ne ugravira jedna potresna, značenjem bremenita slika, približava težinu sudbine strane većini čitalaca ovog portala, ali sudbine ni približno jedinstvene – težinu koju bolje shvatamo kada osetimo i njeno trajanje, kada zamislimo da je neko proživljava, i preživljava, ponovo i ponovo, zauvek.